Deset godina.
Deset dugih, bolnih, ponižavajućih, tvrdoglavih godina.
Deset godina od kad su nas gurnuli u ponor i rekli da je gotovo.
Da neće više biti Čelika. Da nema više smisla.
Ali nisu ga ugasili, jer mi nismo dali da umre.
Mi, Robijaši.
Mi što nismo posmatrači sporta, već čuvari svetinje.
Dok su neki išli za modernim klubovima, mi smo išli na Rudare, Usore, Azote i Koline.
Umjesto Evrope, mi smo upoznali svako naselje u državi.
Nismo ga voljeli zbog trofeja, nego baš onda kad ih nije bilo.
Kad je stadion bio prazan, mi smo došli.
Kad su svi gledali druge, mi smo gledali Čelik.
Znali su nam reći da pustimo, da je gotovo.
A mi?
Mi smo grizli, skupljali marke, kopali po arhivama, molili starce da potpišu, vodili bitke na papiru, na ulici, na tribini.
Ostavili smo zdravlje, dane, noći, porodice.
Bilo je i suza, i razočarenja.
Ali nikad, nikad nismo pustili.
Jer ako pustiš ono što voliš, šta si onda ti?
I evo nas.
Deblokiran račun.
Zvuči kao neka birokratska fraza, ali mi znamo šta to znači.
To znači da je srce ponovo prokucalo.
Da je zvijer ponovo otvorila oči.
Da klub više nije okovan.
To znači da Čelik više nije problem, nego klub koji diše, koji raste.
Koji se nije prodao.
Klub koji je preživio samo zahvaljujući onima koji ga nikad nisu napustili.
Ova pobjeda nije samo za nas.
Ona je za svaku staru kartu.
Za svaki huk s juga.
Za svaku baklju koja je gorjela u njegovu čast.
Za sve što smo prošli.
I za sve što dolazi.
Čelik je naš. Ostao je živ.
A zna se ko ga je spasio.
Robijaši.
Ne menadžeri.
Ne političari.
Ne neki tajkuni.
Mi. S tribine, iz mahale, iz dima, iz inata.
Nismo ga voljeli zbog koristi.
Voljeli smo ga kad ništa nije imao.
I sad kad je prodisao, znamo da je to zato što nismo odustali.
Zato kad te pitaju ko je najveći klub,
Ne moraš pričat o titulama.
Samo reci:
Probajte vi preživjet ono što je preživio Čelik.
Pa da vidimo.
Pratite nas i na Twitteru, Facebooku i Instagramu.
