Sport često nadilazi samu igru – on postaje simbol nade, zajedništva i otpora. Kada na parketu istrče košarkaši Bosne i Hercegovine, to nikada nije samo borba za pobjedu. To je priča o zemlji koja je preživjela rat, podjeljenost i brojne nepravde, ali koja i dalje pronalazi snagu da se bori, da vjeruje i da pobjeđuje.
Današnja pobjeda reprezentacije BiH nad Grčkom u nevjerovatnom preokretu nije tek sportski rezultat. To je dokaz da emocija, srce i zajedništvo mogu biti jači od skupo plaćenih zvijezda i „velikih sistema“. Posebnu težinu nosi činjenica da su bh. košarkaši igrali bez svog najboljeg igrača, ali su upravo u toj situaciji pokazali ono što se ne može kupiti – borbenost, dostojanstvo i ljubav prema dresu.
U nastavku pročitajte osvrt srbijanskog pjesnika Stefana Simića.
Možda i jedina dobra stvar od raspada Jugoslavije, to je što sada ne navijamo za jedan tim, nego za šest.
Tako je i mene malopre iz dna duše dirnula pobeda Bosne i Hercegovine, nad Grčkom, neverovatnim preokretom.
Otpisani, bez najboljeg igrača, pokazali su kako se bori, iako igrali protiv neuporedivo “skupljeg” tima.
Posebno boli što dobar deo njihovih sunarodnika navija protiv tima vlastite države.
Kao da su rođeni na Marsu, a ne u Bosni.
Umesto da se sjedine i ujedine, rade na zajedničkom dobru, ubeđeni su da su im prava braća preko Drine (a Vučić ih samo laže i zloupotrebljava), a ne oni sa kojima žive i dele i dobro i zlo.
Zato je i sjajno što igra Aleksandar Lazić, da ih demantuje,
kao dokaz da je u Bosni svako dobrodošao, pod uslovom da je čovek.
Bosna i Hercegovina uvek igra najemotivnije utakmice. Nemaju ni jaku ligu, ni sredstva, da im teren bude jedina briga, nego moraju mnogo mnogo više da se daju.
Zato je ova pobeda tako velika, ne samo košarkaški, nego i ljudski.
Bosna bi, da je sve kako treba, mogla da sastavi još jedan podjednako jak tim, a možda i jači, da im igrači ne igraju za druge države.
Ali sve je to realnost sa kojom se bore, da ne kažem politika…
Pošto sam relativno često tamo, znam koliko im sve ovo znači, i da je to nešto mnogo više,
Iako odavno nema Mirze Delibašića na terenu,
Oseti se njegovo prisustvo, u mladićima koji su se rodili nakon rata, i neće morati kao on, nakon karijere da spašavaju živu glavu,
I da ih ne ubije rat, nego posledice…
Ovo momci ispisuju neku sasvim drugu priču i stranice istorije, zagledani u budućnost, a ne u prošlost, i to je ono najlepše.
Što su, kao i u Srbiji, došli neki novi klinci…
Uglavnom, navijaš za ljude, ne samo za dres.
Za sve ono što su prošli, a ne samo za ono što igraju.
Pobeda koja vraća veru u zajedništvo,
Kao dokaz, što kaže dragi Pejaković, da ima Bosne, i te kako ima.
I treba navijati za nju, srećna Bosna, srećni i svi mi zajedno sa njom,
jer ko je doživeo, zna o čemu pričam.
Bosna i Hercegovina, kao Božić i Ramazan za istim stolom.
Kao ponos i prkos, koji huči kao Neretva…
Kao emocija koja ujedinjuje i spaja, a ne razdvaja.
Ne mora čovek da bude Bosanac da bi to razumeo, dovoljno je da bude čovek,
kome je stalo do ljudi,
kome je stalo do čoveka.
Stefan Simic
Pratite nas i na Twitteru, Facebooku i Instagramu.
