Gotovo trećina građana Srbije može se smatrati psihički ugroženim, 15 odsto njih ima prisutne simptome depresije, a 1,6 odsto stanovništva je u visokom riziku od suicida, pokazuju rezultati istraživanja naučnih saradnika Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i ogranizacije Psychosocial Innovation Network (PIN).
Među najizrazitijim faktorima rizika za neku od psihičkih tegoba izdvajaju se ženski rod, mlađi uzrast, gradska sredina i niži socio-ekonomski status.
Istraživanje je pokazalo i da je najmanje svaka treća osoba u Srbiji imala blisko iskustvo sa osobom sa psihičkim tegobama i da u srpskom društvu postoji izražena stigmatizacija osoba sa mentalnim poremećajima.
Da li je i, ako jeste, koliko je takvo stanje alarmantno objašnjava jedna od autorki istraživanja, dr Maša Vukčević Marković sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ujedno i članica Lira laboratorije i organizacije PIN.
Vukčević Marković najpre ističe da, kada se kaže da svaka treća osoba u Srbiji ima značajne psihičke smetnje, to ne znači da svaka treća osoba ima poremećaj, već da ima intenzivne psihičke tegobe zbog kojih bi trebalo da bude upućena na dalju stručnu procenu i adekvatnu podršku.
Ne postoji jedno ni jednostavno objašnjenje uzroka
“Intenzivne psihičke tegobe znače da osoba često oseća probleme poput doživljaja intenzivne tuge, uznemirenosti, brige, probleme sa snom, apetitom, neke telesne tegobe, koje mogu biti povezane sa psihičkim stanjem i drugih. Ove tegobe mogu biti umerenog ili jakog intenziteta i mogu povremeno ili često remetiti redovno funkcionisanje”, objašnjava Vukčević Marković.
Navodi da je, prema istraživanjima koja su sprovedena istom metodologijom, stanje u Srbiji po pitanju prisutnosti tegoba sa mentalnim zdravljem slično kao u drugim delovima Evrope.
“Globalne statistike ukazuju da svaka šesta osoba u Evropi i svaka osma u svetu ispunjava kriterijume za dijagnostifikovanje nekog mentalnog poremećaja, od kojih su najčešće depresija i anksioznost. Globalno, na svakih 100 smrti jedna je posledica samoubistva, a procene su da na to jedno samoubistvo postoji 20 neuspešnih pokušaja”, kaže Vukčević Marković i napominje da samoubistvo predstavlja jedan od glavnih uzročnika smrtnosti mladih.
Ukazujući da ne postoji jedno, a ni jednostavno objašnjenje uzroka problema sa mentalnim zdravljem, Vukčević Marković kaže da se obično smatra da su problemi mentalnog zdravlja rezultat mnogih ukrštenih faktora, od individualnih do različitih društvenih faktora, o čemu ima sve više empirijskih potvrda.
“Naše istraživanje pokazalo je da se među društvenim faktorima koji najviše doprinose problemima mentalnog zdravlja izdvajaju traumatska iskustva i nedostatak socijalne podrške. Pored toga, problemi sa mentalnim zdravljem više su prisutni kod mlađih osoba, što se može objasniti različitim razvojnim izazovima, ali i većom spremnošću kod mladih da prepoznaju probleme i da o njima govore. Tegobe su prisutnije i kod žena i onih koji imaju niži socioekonomski status. Pokazalo se i da su širi društveni faktori važni, pa na primer veća gustina naseljenosti, manji eknomski rast i veća stopa kriminaliteta područja u kome ispitanici žive predstavljaju važan faktor rizika za mentalno zdravlje”, navodi Vukčević Marković.
Javna stigma
Dodaje i da su rezultati istraživanja umnogome u skladu sa rezultatima u drugim zemljama.
“Govoreći specifično o situaciji u Srbiji: česta izloženost stresnim i traumatskim iskustvima, nasilju i neizvesnosti, kao i teška ekonomska situacija u kojoj se nalazi velika većina građana i građanki Srbije – sve to svakako jesu faktori rizika za naše mentalno zdravlje”, napominje Vukčević Marković.
Ističe da su autori istraživanja bili iznenađeni nalazima koji se tiču spremnosti na socijalnu interakciju sa osobama koje imaju problem sa mentalnim zdravljem.
“Samo polovina ljudi u Srbiji bila je spremna da živi u blizini nekog ko ima mentalne probleme ili da radi sa takvom osobom. To su alarmantni rezultati. U Srbiji je i veoma prisutna javna stigma, a u nekoj meri i samostigmatizacija”, kaže Vukčević Marković.
Objašnjava da se pod javnom stigmom podrazumeva to koliko mi mislimo da društvo stigmatizuje osobe se psihičkim problemima, dok samostigmatizacija podrazumeva koliko će osoba sama sebe prekoravati ili se neće osećati dobro zbog problema sa mentalnim zdravljem koje ima.
Navodi da, kada je reč o javnoj stigmi, samo sedam odsto ispitanika smatra da bi većina poslodavaca bilа spremnа da zaposli bivšeg psihijatrijskog pacijenta ukoliko je klavilifikovan za posao. Takođe, samo 13 odsto ispitanika smatra da bi građani Srbije bili spremni da bivšeg psihijatrijskog pacijenta prihvate kao bliskog prijatelja.
‘Teško prihvatiti nešto toliko iracionalno’
Istovremeno, trećina ljudi u Srbiji osećala bi se gore “kada ne bi sama mogla da reši svoje probleme”, a 10 odsto njih bi se osećalo “manje pamentim” ukoliko ne bi sami mogli da reše svoje probleme sa mentalnim zdravljem.
“Ti rezultati pokazuju da mi sami sebe kao društvo procenjujemo kao veoma diskiriminišuće, da imamo veliku distancu prema ljudima sa psihičkim problemima, ali i da smo u nekoj meri skloni da sami sebe zbog toga osuđujemo ili se osećamo poraženo ili loše. Samostigma se, pored nedostatka finansija izdvaja kao glavni faktori zbog kojih oni kojima je stručna pomoć potrebna, ipak nisu potražili takvu pomoć”, ukazuje Vukčević Marković.
Objašnjava da se psihološki mehanizmi koji stoje iza takvih rezultata između ostalog odnose i na to da ljudi često smatraju sebe racionalnim bićima koja stvari drže pod kontrolom.
“Zbog toga je teško prihvatiti nešto toliko iracionalno – da nekada ne možemo da pomognemo sami sebi ili nekome nama bliskom. Mnogo je lakše pretpostaviti da će sve biti u redu samo ako mislite pozitivno, u skladu sa onom parolom ‘Kakve su ti misli, takav ti je život’. Mnogo je lakše verovati u tako nešto, jer onda imate doživljaj kontrole nad svojim životom i svojom budućnošću. Psihički problemi nas udaraju baš u tu tačku: da moramo da prihvatimo da, uprkos tome što smo u izvesnoj meri racionalna bića, ipak ne možemo sve racionalno i ne možemo sve sami, kada su u pitanju psihičke tegobe”, kaže Vukčević Marković.
Dodaje da je ponekad dovoljno da osoba promeni radno okruženje, nađe drugog partnera ili da ima jaku podršku prijatelja ili porodice, te ističe da značaj tih zaštitnih faktora ne bi trebalo umanjivati. Ipak, podseća da u nekim situacijama to neće biti dovoljno za rešavanje psihičkih problema i da je zato važno potražiti stručnu pomoć.
“Nije dovoljno samo da se bavimo rešavanjem problema stigme, neophodne su i sistemske promene i veća dostupnost i pristupačnost psihološke podrške. Stručna pomoć u Srbiji nije dovoljno regulisana i podrške nema dovoljno”, ukazuje Vukčević Marković.
Nedovoljan broj psihologa
Kao primere za to ona navodi da u Srbiji ne postoji zakon o psihoterapiji, da ne postoje standardi za savetodavno-terapijske usluge i da je, prema Programu o zaštiti mentalnog zdravlja i Akcionom planu, u Srbiji do kraja 2022. godine trebalo da postoji 20 centara za mentalno zdravlje, ali da taj cilj “ni blizu nije ispunjen”.
Pored toga, dodaje, u okviru primarne zdravstvene zaštite u domovima zdravlja nema dovoljno psihologa, a istraživanja pokazuju da su uslovi u kojima oni rade često neadekvatni.
“Istraživanje je pokazalo i da se ljudi u Srbiji, kada imaju problem, najčešće obraćaju psihijatru i da veliki broj ljudi u Srbiji koristi neke lekove za smirenje bez konsultacije sa stručnjakom. To takođe mnogo govori o načinu na koji je sistem postavljen i njegovim nedostacima. Bilo bi dobro da ne moramo da čekamo da ‘dogori’, da se zbog toga odmah obraćamo psihijatru i da koristimo lekove za smirenje bez recepta i stručne konsultacije. Ali da se to ne bi dešavalo, potrebno je da postoji besplatna i lako dostupna podrška mentalnom zdravlju širom Srbije”, naglašava Vukčević Marković.
Međutim, ukazuje da se u Srbiji se psihološka pomoć uglavnom plaća, a ako se i potraži besplatno, kroz institucije zdravstvene i socijalne zaštite, broj psihologa je nedovoljan i često su pretrpani poslom, pa je pitanje kada ćete doći na red.
“Cene seanse kod privatnih psihoterapeuta u Srbiji su takve da malo ko može da ih priušti, a mogućnost ostvarivanja prava na mentalno zdravlje bi trebalo da nam je garantovano i ne bi smelo da zavisi od socioekonomskog statusa. I zato, iako je važno da govorimo o preuzimanju lične odgovornosti za brigu o mentalnom zdravlju, društvena odgovornost ne sme se izgubiti iz vida. Bez promene sistema zaštite mentalnog zdravlja i širih društvenih faktora koji nepovoljno deluju na mentalno zdravlje, uključujući i konstantno kršenje ljudskih prava u Srbiji, teško da će rezultati budućih istraživanja biti mnogo optimističniji”, zaključuje Vukčević Marković.
Pratite nas i na Twitteru, Facebooku i Instagramu.
