“Verujem da sasvim malo dete vidi nešto više i dalje od odraslog čoveka. Ne čini li se nekad da ono i ne gleda crte našeg lica, kao što će to kasnije kao odraslo gledati, već da gleda i vidi nešto u nama što je iza lica”.

Istaknuti neuropsihijatar i psihoterapeut Vladeta Jerotić objašnjava šta znači imati nemirno dijete i koliko je važna roditeljska ljubav.

***

“Zabrana, čuvena zabrana. U porodici, kad bi detetu otac ili majka rekli “nemoj to raditi” ili “nemoj to jesti” ili “ja moram sad da izađem a imaš u sobi puno igračaka ali pazi ova igračka može da ti donese neku nevolju” ili “imaš puno voća raznovrsnog, ali nemoj baš ovo voće biće ti loše”, e baš to kad kaže “ne” onda će to dete najčešće da uradi. Imamo, nosimo stalnu potrebu da se zabrana krši. Ali ako je otac ili majka to rekao u punoj ljubavi – ostajem pri tome, to nije veliki broj jer treba biti onda pun ljubavi – ako je tako rekao “nemoj to da radiš” u ljubavi, bez trunke neke želje da ga posluša po svaku cenu, neće uraditi dete ništa loše”.

***

Ako je dete nemirno, pusti ga, često je to inteligentno i bistro biće. A roditelji, u neznanju, za mirno i poslušno dete kažu ‘moje dobro dete’, a ono u stvari uplašeno, nesigurno. Naravno, rodi se i poneko dobro dete koje je jednostavno takvo, iako je snalažljivo i pametno. Greška je velika što ono nemirno dete tuku, a ono je najčešće inteligentno dete. I baš ta inteligencija mu ne da da se pomiri lako sa svim što mu se kaže.

Ja sam bio nemirno dete i nikad nisam bio odličan đak. U gimnaziji sam bio vrlodobar, dobar, imao sam petice iz veronauke i istorije. Iz matematike i fizike sam imao trojku. Moj drug, koji je danas poznati književnik i prevodilac je u gimnaziji pustio goluba iz poslednje klupe, na času higijene. Umalo ga nisu izbacili iz škole. Dobio je ukor razrednog starešine, ukor direktora i ukor nastavničkog saveta pred izbacivanje iz škole. To su mali nestašluci koji često odaju inteligentnu decu. Danas, za mnogo veće „nestašluke” i ozbiljne prekršaje koji sa inteligencijom nemaju nikakve veze, kazne su mnogo blaže.

***

Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu. Snimali to naučnici.

***

Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet godina, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše!

“Verujem da sasvim malo dete vidi nešto više i dalje od odraslog čoveka. Ne čini li se nekad da ono i ne gleda crte našeg lica, kao što će to kasnije kao odraslo gledati, već da gleda i vidi nešto u nama što je iza lica”.

Istaknuti neuropsihijatar i psihoterapeut Vladeta Jerotić objašnjava šta znači imati nemirno dijete i koliko je važna roditeljska ljubav.

***

“Zabrana, čuvena zabrana. U porodici, kad bi detetu otac ili majka rekli “nemoj to raditi” ili “nemoj to jesti” ili “ja moram sad da izađem a imaš u sobi puno igračaka ali pazi ova igračka može da ti donese neku nevolju” ili “imaš puno voća raznovrsnog, ali nemoj baš ovo voće biće ti loše”, e baš to kad kaže “ne” onda će to dete najčešće da uradi. Imamo, nosimo stalnu potrebu da se zabrana krši. Ali ako je otac ili majka to rekao u punoj ljubavi – ostajem pri tome, to nije veliki broj jer treba biti onda pun ljubavi – ako je tako rekao “nemoj to da radiš” u ljubavi, bez trunke neke želje da ga posluša po svaku cenu, neće uraditi dete ništa loše”.

***

Ako je dete nemirno, pusti ga, često je to inteligentno i bistro biće. A roditelji, u neznanju, za mirno i poslušno dete kažu ‘moje dobro dete’, a ono u stvari uplašeno, nesigurno. Naravno, rodi se i poneko dobro dete koje je jednostavno takvo, iako je snalažljivo i pametno. Greška je velika što ono nemirno dete tuku, a ono je najčešće inteligentno dete. I baš ta inteligencija mu ne da da se pomiri lako sa svim što mu se kaže.

Ja sam bio nemirno dete i nikad nisam bio odličan đak. U gimnaziji sam bio vrlodobar, dobar, imao sam petice iz veronauke i istorije. Iz matematike i fizike sam imao trojku. Moj drug, koji je danas poznati književnik i prevodilac je u gimnaziji pustio goluba iz poslednje klupe, na času higijene. Umalo ga nisu izbacili iz škole. Dobio je ukor razrednog starešine, ukor direktora i ukor nastavničkog saveta pred izbacivanje iz škole. To su mali nestašluci koji često odaju inteligentnu decu. Danas, za mnogo veće „nestašluke” i ozbiljne prekršaje koji sa inteligencijom nemaju nikakve veze, kazne su mnogo blaže.

***

Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu. Snimali to naučnici.

***

Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet godina, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše!