0.8 C
Zenica
More

    Ukupno podjela

    Zenica
    clear sky
    0.8 ° C
    1 °
    0.6 °
    64 %
    0.5kmh
    0 %
    čet
    2 °
    pet
    6 °
    sub
    7 °
    ned
    6 °
    pon
    7 °
    Zašto je istina o Srebrenici i Herceg-Bosni tabu tema u Srbiji i Hrvatskoj?

    Zašto je istina o Srebrenici i Herceg-Bosni tabu tema u Srbiji i Hrvatskoj?

    Zašto je istina o Srebrenici i Herceg-Bosni tabu tema u Srbiji i Hrvatskoj?

    Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakav je odnos vlasti u Srbiji i Hrvatskoj prema ratnim zločinima dve decenije nakon završetka ratova na području bivše Jugoslavije. Sagovornici su bili dvoje aktivista Inicijative mladih za ljudska prava – Branka Vierda iz Zagreba i Ivan Đurić iz Beograda.

    Bilo je reči o tome da li se u Hrvatskoj menja odnos prema zločinima nad srpskim civilima koje je hrvatska vojska počinila u Oluji, ko u Srbiji stoji iza napada ultradesničarskih grupa na pozorišne predstave i skupove gde se govori o ratnim zločinima, zašto je genocid u Srebrenici zabranjena tema u Srbiji, zašto se u Hrvatskoj ne priznaju presude Haškog tribunala šestorici čelnika takozvane Herceg-Bosne za udruženi zločinački poduhvat, kako je predsednik Hrvatske Zoran Milanović odlikovao generala Hrvatskog vijeća obrane koji je u Bosni i Hercegovini optužen za ratni zločin, kako pravosuđe u Hrvatskoj izbegava da sudi zločine koje su počinili pripadnici Hrvatske vojske, da li je Srbija sigurna kuća za ratne zločince, kao i o tome da li izvinjenja političara za zločine doprinose pomirenju ili je to samo puka retorika.

    Omer Karabeg: U Hrvatskoj su dugo vremena zločini, koje je hrvatska vojska počinila nad srpskim civilima u akciji Oluja, bili tabu tema. Ko bi progovorio o njima proglašavan je izdajnikom koji želi da baci senku na Domovinski rat. Međutim, ove godine u avgustu na 25. godišnjicu Oluje premijer Plenković je otišao na komemoraciju u Varivode, gde je tokom Oluje ubijeno devet srpskih civila, i rekao da je to težak zločin i da je to uvreda za Hrvatsku. Da li taj gest premijera nagoveštava promenu stava vlasti prema zločinima počinjenim nad Srbima tokom Oluje?

    Branka Vierda: Potez premijera Plenkovića – i ne samo njegov nego i odlazak ministra branitelja Tome Medveda u Grubore, mjesto gdje su također stradali srpski civili – predstavlja zaokret prema politici pomirenja. To je isto tako zaokret prema načinu kako smo do sada obilježavali vojno-redarstvenu operaciju Oluja.

    Omer Karabeg: Ima li naznaka da bi vlast u Srbiji mogla da napravi neki pomak kad je reč o prihvatanju odgovornosti za zločine koje su počinile srpske snage u ratovima devedesetih?

    Ivan Đurić: Sve je manje naznaka da Srbija ima snage da to uradi. Na gest hrvatskog premijera i ministra branitelja Beograd, ne samo da nije odgovorio recipročnom merom, već je reagovao suprotno. Beograd se udaljio od predstavnika Srba iz Hrvatske, a nacionalistička struja u srpskoj vladi krenula je s novom parolom o srpskom svetu i porukom kako svi Srbi na svetu imaju jednog predsednika, a to je predsednik Vučić koji govori u njihovo ime.

    Pomirljivi tonovi na obeležavanju Oluje i zvanično priznavanje srpskih žrtava predstavljali su ogroman korak, a s druge strane Save videli smo skarednu predstavu sa traktorima i sa Aleksandrom Vučićem i Miloradom Dodikom koji su pokušali da dimnom zavesom prekriju približavanje između srpske zajednice u Hrvatskoj i zvaničnog Zagreba.

    Ratni zločinac u Studentskom centru

    Omer Karabeg: U Srbiji se dešava da ultradesničarske grupe upadaju na pozorišne predstave i skupove gde se govori o zločinima u Bosni i Hercegovini. Ko stoji iza tih huliganskih napada?

    Ivan Đurić: Iza tih huliganskih napada stoji ona ista ideologija koja je inspirisala te zločine. U Srbiji se često kaže da vlast stoji iza tih grupa kao da su to neke veštačke grupe. Ja ne mislim da su to veštačke grupe. One su proizvod nacionalističke ideologije koja je nekada bila u institucijama, a sada je mnogo više na ulici.

    Omer Karabeg: A da li vlast reaguje?

    Ivnn Đurić: Bolje da ne reaguje. Ako reaguje na način kako je to uradio odlazeći ministar kulture – bolje da nije reagovao.

    Omer Karabeg: Da li u Hrvatskoj ultradesničari upadaju na skupove gde se govori o zločinima koje su počinili pripadnici hrvatske vojske i na kojima se odaje počast žrtvama?

    Branka Vierda: Koliko znam ne. Ali imali smo nešto drugo. Prošle godine u prostorijama Studentskog centra u Zagrebu održan je skup na kome je govorio ratni zločinac Dario Kordić, osuđen u Hagu za zločin u bosanskom selu Ahmići. Mi smo tim povodom reagirali i upitali ravnatelja Studentskog centra da nam omogući da u Centru organiziramo projekciju dokumentarnog filma o zločinima u srednjoj Bosni, ako je već omogućio promociju Darija Kordića. Međutim, to se nije dogodilo.

    Srebrenica i Herceg-Bosna

    Omer Karabeg: Čini se da je genocid u Srebrenici tema koja se danas u Srbiji ne sme otvarati. Nije tako uvek bilo. Radio Televizija Srbije je 2001. godine prikazala BBC-ev dokumentarni film Krik iz groba, sećam se kako je javnost bila užasnuta kada se 2005. godine pojavio snimak kako pripadnici paravojne jedinice Škorpioni streljaju zarobljenike iz Srebrenice, a Skupština Srbije je 2010. godine, u vreme kada je Demokratska stranka bila na vlasti, usvojila Deklaraciju o Srebrenici u kojoj se, istina, ne pominje genocid, ali se indirektno priznaje.

    Ivan Đurić: Danas je apsolutno nezamislivo da se na javnom servisu govori o Srebrenici na način kako je to bilo 2001. i 2005 godine. Predsednik Srbije Vučić je pokušao da se predstavi kao neko ko ima želju da o tome progovori kada je 2015. otišao u Potočare, ali se licemerje tog njegovog gesta pokazalo odmah po povratku, jer se od tada do danas u režimskim medijima samo priča o napadu na njega, a o srebeničkim žrtvama se uopšte ne govori.

    Na nezvaničnom nivou postoji grupa ljudi koja pokušava da govori o genocidu, o žrtvama i o odgovornosti Srbije za genocid, ali njih stalno napadaju. Srebrenica je najdelikatnija tema u Srbiji. Svaki razgovor o genocidu u bilo kojoj formi izložen je žestokim napadima sa svih strana. Vlast je uspela da ubedi ljude da je razgovor o Srebrenici nepotreban. Stavili smo tačku na svaki razgovor o tome. Ali to ne važi za pripadnike ekstremne desnice koji su veoma glasni u negiranju genocida. Oni vode glavnu reč. Nas koji se trudimo da govorimo istinu o Srebrenici ućutkuju nasiljem, a vlast to dozvoljava.

    Omer Karabeg: U Hrvatskoj je verovatno napravljen pomak kad je reč o zločinima nad Srbima u Oluji. Ali kad je reč o zločinima u Bosni i Hercegovini, čini mi se da se ništa ne menja. Ne priznaje se presuda Haškog tribunala šestorici čelnika takozvane Herceg-Bosne za udruženi zločinački poduhvat s ciljem etničkog čišćenja na prostoru gde je bila planirana Herceg-Bosna.

    Kad oslobodi Antu Gotovinu Haški tribunal je za vlast u Hrvatskoj dobar, a kad čelnike Herceg-Bosne osudi za ratne zločine, onda je pristrasan. Predsednik Hrvatske Zoran Milanović kaže da nije svako ko je osuđen u Hagu ratni zločinac.

    Branka Vierda: Predsjednik Milanović je takođe izjavio u govoru povodom 25 obljetice Oluje u Kninu da udruženi zločinački pothvat ”ne trpi detaljniju racionalnu analizu“. U zadnje vrijeme u javnom prostoru se dosta govori o udruženom zločinačkom pothvatu, ali ne na način da bi se prihvatila odgovornost, nego da bi se on izrelativizirao. Tome mogu posvjedočiti i burne reakcije u Saboru kada je zastupnica Katarina Peović govorila o Franji Tuđmanu kao o sudioniku udruženog zločinačkog pothvata što je utvrđeno u presudi Haškog suda.

    Omer Karabeg: Predsednik Milanović je čak odlikovao generala Hrvatskog vijeća obrane Zlatana Miju Jelića koji je u Bosni i Hercegovini optužen za ratni zločin.

    Branka Vierda: Jelić je preuzeo odlikovanje u ime jedne od četiri odlikovane postrojbe Hrvatskog vijeća obrane. Kad smo kod odlikovanja, sramotno je da pomenuta šestorka nosi najviša odlikovanja Republike Hrvatske za iznimna herojstva u ratu. Mi smo u mandatu predsjednice Grabar Kitarović tražili oduzimanje odlikovanja, ali je povjerenstvo zaduženo za odlikovanja i priznanja to odbacilo. Mi ćemo biti uporni, pa ćemo to tražiti i od predsjednika Milanovića.

    Batajnica

    Omer Karabeg: U Srbiji su u vreme, dok je Zoran Đinđić bio premijer, iskopavane masovne grobnice u kojima su sahranjeni ubijeni albanski civili. Iz najveće masovne grobnice u Batajnici kod Beograda ekshumirano je 750 tela. Danas to mesto nije obeleženo, a Batajnicu više niko ne pominje kao da je nikada nije nije bilo.

    Ivan Đurić: Meni je neverovatno da se o tome ne govori, da ljudi nemaju nikakav osećaj prema tome, iako velika većina zna za masovnu grobnicu u Batajnici. Ono što koči razgovor o tome je činjenica da niko nije spreman da preuzme odgovornost za Batajnicu. Ta tela se nisu tamo slučajno našla. Postojala je infrastruktura zločina koja je dovela do toga da civili budu ubijeni i njihova tela prevezena 500 i više kilometara da bi se zločin sakrio u Batajnici na obodu Beograda.

    Ali to više nije ni obod Beograda. Beograd se širi i ta grobnica se sada nalazi blizu industrijskog i poslovnog centra. Ona je tu oko nas, ona nam je takoreći pred očima, pa je neizbežno da se građani pitaju ko je pobio te ljude, prevezao tela i zakopao ih u Batajnici. To je pitanje koga se plaše svi na vlasti. Delom i zbog toga što znaju kako je prošao Zoran Djinđić koji je pokušao da rasformira tu infrastrukturu zločina, koji je dirnuo u njeno srce – da bi ga na kraju taj sistem ubio.

    Omer Karabeg: Kako se ponaša Hrvatsko pravosuđe? Da li je bilo suđenja za zločine u Oluji?

    Branka Vierda: Za zločine počinjene za vrijeme i nakon vojno-redarstvene operacije Oluja postoji samo jedna, jedina pravomoćna presuda.

    Omer Karabeg: Da li će posle premijerovog priznanja zločina u Varivodama oni koji su ubili nevine ljude biti kažnjeni? Protiv njih je vođena istraga, ali niko nije kažnjen. Da li su oni definitivno oslobođeni ili postoji mogućnost da budu ponovo procesuirani?

    Branka Vierda: Kao što znate, ono što je presuđeno zauvijek je završeno osim ako ne govorimo o nekim izvanrednimpravnim ljekovima. Sve ono što je u postupku ima perspektivu za donošenje presuda. Ako me pitate da li vjerujem da će se to dogoditi – nažalost, skeptična sam.

    Omer Karabeg: U Srbiji je bilo presuda za zločine u Hrvatskoj i na Kosovu, ali u poslednje vreme Apelacioni sud ukida neke presude.

    Ivan Đurić: Suđenja su imala neki zamah dok je tužilac za ratne zločine bio Vladimir Vukčević. Tada su pokrenuti neki postupci. Međutim, u poslednjih četiri, pet godina smanjuju se kapaciteti Tužilaštva za ratne zločine i suda, nove optužnice se ne podižu, a stare obaraju iz proceduralnih razloga. Otvoreno se kaže da Tužilaštvo ne treba da se bavi zločinima koje su počinili građani srpske nacionalnosti već isključivo srpskim žrtvama.

    Sigurna kuća za ratnog zločinca

    Omer Karabeg: Zanimljiv je slučaj generala Vojske Republike Srpske Novaka Đukića. On je u Bosni i Hercegovini osuđen na 20 godina zato što je naredio granatiranje Tuzle kada je poginuo 71 civil i 140 ih je ranjeno. Đukić je nakon toga pobegao u Srbiju gde je dobio utočiste i danas živi kao slobodan čovek. Srbija ga nikada neće izručiti jer nema izručenja između Srbije i Bosne i Hercegovine, ali neće ni preuzeti slučaj i poslati ga u zatvor da bi odslužio kaznu na koju ga je osudio sud u Bosni i Hercegovini.

    Ivan Đurić: I tu se vidi ta infrastruktura zločina kako je ja nazivam. Reč je o čitavom spektru institucija. To nije samo politička vlast. Deo te infrastructure su i pravosuđe i vojna vlast. U slučaju Đukića, ne samo što se javno osporava presuda doneta u Bosni i Heregovini, već se vojni poligon Vojske Srbije daje na korišćenje raznoraznim veštacima da vrše eksperimente kako bi pobili već pravosnažnu presudu.

    U svemu učestvuje i Vojnomedicinska akademija tako što Đukiću daje medicinska opravdanja da nije sposoban da se pojavi pred sudom u ekstradicionom postupku i u postupku za preuzimanje njegovog slučaja kako bi kaznu odslužio u Srbiji. Predstavnici vlasti u Srbiji uopšte ne žele da o slučaju Đukić govore u bilateralnim susretima sa predstavnicima Bosne i Hercegovine, niti odgovaraju na apele koji dolaze iz civilnog društva u Srbiji. Srbija je, znači, sigurna kuća za ratnog zločinca. Nekad smo to obećavali Ratku Mladiću, a danas je Srbija sigurna kuća za ratnog zločinca Novaka Đukića.

    Omer Karabeg: Kako gledate na izvinjenja političara? Do sada je bilo nekoliko izvinjenja za zločine, naročito u vreme kada su predsednici Hrvatske i Srbije bili Ivo Josipović i Boris Tadić. Da li je bilo ikakve koristi od tih izvinjenja?

    Branka Vierda: Ja bih svakako rekla da jeste. Mi kao Inicijative mladih u svim državama regije uporno tražimo da se politička rukovodstva ispričaju za ratne zločine koji su počinjeni tijekom ratova devedesetih. Odgovorna isprika je nešto što može omogućiti spoznaju o tome što se dogodilo, a žrtvama znači priznanje njihove patnje. Ako je isprika iskrena i izrečena u prisutnosti žrtava, ona podrazmijeva i preuzimanje odgovornosti za ono što je u prošlosti napravljeno i zapravo je zaloga da se to u budućnosti neće dogoditi.

    To su tri jako važna elementa i zato mislim da su predsjednik Josipović i predsjednik Tadić napravili važne istupe koji su učinili puno dobrog – i što je najvažnije doprinijeli su pomirenju. Nakon toga je stanje u ove dvije naše države krenulo nizbrdo, ali vjerujem da će se nakon poteza premijera Plenkovića revitalizirati primjeri dobrih praksi.

    Ivan Đurić: Izvinjenje se ne može posmatrati kao odvojen čin. Ono mora biti deo celine. Ukoliko posle izvinjenja sledi suprotno postupanje, onda to izvinjenje nije iskreno. Izvinjenje mora da prati akcija da bi bilo prihvaćeno.

    Drugačija Srbija

    Omer Karabeg: Ulazak u Evropsku unije nije doprineo da se u Hrvatskoj otvori rasprava o tome da li je Domovinski rat bio apsolutno bezgrešan, kako se to zvanično tvrdi. Mislite li da će se ta raspravo otvoriti nakon nedavnih poteza vrha Hrvatske kojim se priznaju neki zločini počinjeni u Oluji? Da li će vlast ikada prihvatiti presudu Haškog tribunala o ratnim zločinima počinjenim u ime stvaranja Herceg Bosne i otvoriti raspravu i o tome?

    Branka Vierda: Vjerujem da će se to dogoditiNažalost, Deklaracija o domovinskom ratu regulira kako bi se u javnom prostoru trebalo promišljati o tom ratu, a ona nije usklađena sa presudama Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju. S druge strane, mislim da smo mi u Inicijativi mladih za ljudska prava ulazak Hrvatske u Europsku uniju idealizirali. Očekivali smo da će Inicijativa zatvoriti vrata jer će naša misija biti ispunjena. Međutim, danas se čini da su nam vrata možda otvorenija više nego ikad.

    Omer Karabeg: U Srbiji je izgleda preovladao stav da se ne treba baviti zločinima devedesetih osim ako to nisu zločini nad Srbima. Vlast veruje da Srbija može u Evropsku uniju bez suočavanja sa ulogom koju je Srbija imala u ratovima devedesetih. Može li Srbija izbeći raspravu o vlastitoj odgovornosti za ratove i zločine?

    Ivan Đurić: Srbija ne može izbeći raspravu o sopstvenoj odgovornosti za ratove i zločine ako želi da postane demokratska država. Političke elite nisu za to spremne ili to uopšte ne žele. Mi iz Inicijative se trudimo da u taj proces uključimo što više mladih ljudi. Pošto nema izvinjenja sa najvišeg nivoa, želimo da pokažemo da u Srbiji postoji neki svet koji se ne ponosi zločinima, već se naprotiv sramoti. Mi ne možemo da kažemo – izvini jer u tome nismo učestovali, ali možemo da ispoljimo empatiju i pokažemo da postoji i drugačija Srbija.

    Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakav je odnos vlasti u Srbiji i Hrvatskoj prema ratnim zločinima dve decenije nakon završetka ratova na području bivše Jugoslavije. Sagovornici su bili dvoje aktivista Inicijative mladih za ljudska prava – Branka Vierda iz Zagreba i Ivan Đurić iz Beograda.

    Bilo je reči o tome da li se u Hrvatskoj menja odnos prema zločinima nad srpskim civilima koje je hrvatska vojska počinila u Oluji, ko u Srbiji stoji iza napada ultradesničarskih grupa na pozorišne predstave i skupove gde se govori o ratnim zločinima, zašto je genocid u Srebrenici zabranjena tema u Srbiji, zašto se u Hrvatskoj ne priznaju presude Haškog tribunala šestorici čelnika takozvane Herceg-Bosne za udruženi zločinački poduhvat, kako je predsednik Hrvatske Zoran Milanović odlikovao generala Hrvatskog vijeća obrane koji je u Bosni i Hercegovini optužen za ratni zločin, kako pravosuđe u Hrvatskoj izbegava da sudi zločine koje su počinili pripadnici Hrvatske vojske, da li je Srbija sigurna kuća za ratne zločince, kao i o tome da li izvinjenja političara za zločine doprinose pomirenju ili je to samo puka retorika.

    Omer Karabeg: U Hrvatskoj su dugo vremena zločini, koje je hrvatska vojska počinila nad srpskim civilima u akciji Oluja, bili tabu tema. Ko bi progovorio o njima proglašavan je izdajnikom koji želi da baci senku na Domovinski rat. Međutim, ove godine u avgustu na 25. godišnjicu Oluje premijer Plenković je otišao na komemoraciju u Varivode, gde je tokom Oluje ubijeno devet srpskih civila, i rekao da je to težak zločin i da je to uvreda za Hrvatsku. Da li taj gest premijera nagoveštava promenu stava vlasti prema zločinima počinjenim nad Srbima tokom Oluje?

    Branka Vierda: Potez premijera Plenkovića – i ne samo njegov nego i odlazak ministra branitelja Tome Medveda u Grubore, mjesto gdje su također stradali srpski civili – predstavlja zaokret prema politici pomirenja. To je isto tako zaokret prema načinu kako smo do sada obilježavali vojno-redarstvenu operaciju Oluja.

    Omer Karabeg: Ima li naznaka da bi vlast u Srbiji mogla da napravi neki pomak kad je reč o prihvatanju odgovornosti za zločine koje su počinile srpske snage u ratovima devedesetih?

    Ivan Đurić: Sve je manje naznaka da Srbija ima snage da to uradi. Na gest hrvatskog premijera i ministra branitelja Beograd, ne samo da nije odgovorio recipročnom merom, već je reagovao suprotno. Beograd se udaljio od predstavnika Srba iz Hrvatske, a nacionalistička struja u srpskoj vladi krenula je s novom parolom o srpskom svetu i porukom kako svi Srbi na svetu imaju jednog predsednika, a to je predsednik Vučić koji govori u njihovo ime.

    Pomirljivi tonovi na obeležavanju Oluje i zvanično priznavanje srpskih žrtava predstavljali su ogroman korak, a s druge strane Save videli smo skarednu predstavu sa traktorima i sa Aleksandrom Vučićem i Miloradom Dodikom koji su pokušali da dimnom zavesom prekriju približavanje između srpske zajednice u Hrvatskoj i zvaničnog Zagreba.

    Ratni zločinac u Studentskom centru

    Omer Karabeg: U Srbiji se dešava da ultradesničarske grupe upadaju na pozorišne predstave i skupove gde se govori o zločinima u Bosni i Hercegovini. Ko stoji iza tih huliganskih napada?

    Ivan Đurić: Iza tih huliganskih napada stoji ona ista ideologija koja je inspirisala te zločine. U Srbiji se često kaže da vlast stoji iza tih grupa kao da su to neke veštačke grupe. Ja ne mislim da su to veštačke grupe. One su proizvod nacionalističke ideologije koja je nekada bila u institucijama, a sada je mnogo više na ulici.

    Omer Karabeg: A da li vlast reaguje?

    Ivnn Đurić: Bolje da ne reaguje. Ako reaguje na način kako je to uradio odlazeći ministar kulture – bolje da nije reagovao.

    Omer Karabeg: Da li u Hrvatskoj ultradesničari upadaju na skupove gde se govori o zločinima koje su počinili pripadnici hrvatske vojske i na kojima se odaje počast žrtvama?

    Branka Vierda: Koliko znam ne. Ali imali smo nešto drugo. Prošle godine u prostorijama Studentskog centra u Zagrebu održan je skup na kome je govorio ratni zločinac Dario Kordić, osuđen u Hagu za zločin u bosanskom selu Ahmići. Mi smo tim povodom reagirali i upitali ravnatelja Studentskog centra da nam omogući da u Centru organiziramo projekciju dokumentarnog filma o zločinima u srednjoj Bosni, ako je već omogućio promociju Darija Kordića. Međutim, to se nije dogodilo.

    Srebrenica i Herceg-Bosna

    Omer Karabeg: Čini se da je genocid u Srebrenici tema koja se danas u Srbiji ne sme otvarati. Nije tako uvek bilo. Radio Televizija Srbije je 2001. godine prikazala BBC-ev dokumentarni film Krik iz groba, sećam se kako je javnost bila užasnuta kada se 2005. godine pojavio snimak kako pripadnici paravojne jedinice Škorpioni streljaju zarobljenike iz Srebrenice, a Skupština Srbije je 2010. godine, u vreme kada je Demokratska stranka bila na vlasti, usvojila Deklaraciju o Srebrenici u kojoj se, istina, ne pominje genocid, ali se indirektno priznaje.

    Ivan Đurić: Danas je apsolutno nezamislivo da se na javnom servisu govori o Srebrenici na način kako je to bilo 2001. i 2005 godine. Predsednik Srbije Vučić je pokušao da se predstavi kao neko ko ima želju da o tome progovori kada je 2015. otišao u Potočare, ali se licemerje tog njegovog gesta pokazalo odmah po povratku, jer se od tada do danas u režimskim medijima samo priča o napadu na njega, a o srebeničkim žrtvama se uopšte ne govori.

    Na nezvaničnom nivou postoji grupa ljudi koja pokušava da govori o genocidu, o žrtvama i o odgovornosti Srbije za genocid, ali njih stalno napadaju. Srebrenica je najdelikatnija tema u Srbiji. Svaki razgovor o genocidu u bilo kojoj formi izložen je žestokim napadima sa svih strana. Vlast je uspela da ubedi ljude da je razgovor o Srebrenici nepotreban. Stavili smo tačku na svaki razgovor o tome. Ali to ne važi za pripadnike ekstremne desnice koji su veoma glasni u negiranju genocida. Oni vode glavnu reč. Nas koji se trudimo da govorimo istinu o Srebrenici ućutkuju nasiljem, a vlast to dozvoljava.

    Omer Karabeg: U Hrvatskoj je verovatno napravljen pomak kad je reč o zločinima nad Srbima u Oluji. Ali kad je reč o zločinima u Bosni i Hercegovini, čini mi se da se ništa ne menja. Ne priznaje se presuda Haškog tribunala šestorici čelnika takozvane Herceg-Bosne za udruženi zločinački poduhvat s ciljem etničkog čišćenja na prostoru gde je bila planirana Herceg-Bosna.

    Kad oslobodi Antu Gotovinu Haški tribunal je za vlast u Hrvatskoj dobar, a kad čelnike Herceg-Bosne osudi za ratne zločine, onda je pristrasan. Predsednik Hrvatske Zoran Milanović kaže da nije svako ko je osuđen u Hagu ratni zločinac.

    Branka Vierda: Predsjednik Milanović je takođe izjavio u govoru povodom 25 obljetice Oluje u Kninu da udruženi zločinački pothvat ”ne trpi detaljniju racionalnu analizu“. U zadnje vrijeme u javnom prostoru se dosta govori o udruženom zločinačkom pothvatu, ali ne na način da bi se prihvatila odgovornost, nego da bi se on izrelativizirao. Tome mogu posvjedočiti i burne reakcije u Saboru kada je zastupnica Katarina Peović govorila o Franji Tuđmanu kao o sudioniku udruženog zločinačkog pothvata što je utvrđeno u presudi Haškog suda.

    Omer Karabeg: Predsednik Milanović je čak odlikovao generala Hrvatskog vijeća obrane Zlatana Miju Jelića koji je u Bosni i Hercegovini optužen za ratni zločin.

    Branka Vierda: Jelić je preuzeo odlikovanje u ime jedne od četiri odlikovane postrojbe Hrvatskog vijeća obrane. Kad smo kod odlikovanja, sramotno je da pomenuta šestorka nosi najviša odlikovanja Republike Hrvatske za iznimna herojstva u ratu. Mi smo u mandatu predsjednice Grabar Kitarović tražili oduzimanje odlikovanja, ali je povjerenstvo zaduženo za odlikovanja i priznanja to odbacilo. Mi ćemo biti uporni, pa ćemo to tražiti i od predsjednika Milanovića.

    Batajnica

    Omer Karabeg: U Srbiji su u vreme, dok je Zoran Đinđić bio premijer, iskopavane masovne grobnice u kojima su sahranjeni ubijeni albanski civili. Iz najveće masovne grobnice u Batajnici kod Beograda ekshumirano je 750 tela. Danas to mesto nije obeleženo, a Batajnicu više niko ne pominje kao da je nikada nije nije bilo.

    Ivan Đurić: Meni je neverovatno da se o tome ne govori, da ljudi nemaju nikakav osećaj prema tome, iako velika većina zna za masovnu grobnicu u Batajnici. Ono što koči razgovor o tome je činjenica da niko nije spreman da preuzme odgovornost za Batajnicu. Ta tela se nisu tamo slučajno našla. Postojala je infrastruktura zločina koja je dovela do toga da civili budu ubijeni i njihova tela prevezena 500 i više kilometara da bi se zločin sakrio u Batajnici na obodu Beograda.

    Ali to više nije ni obod Beograda. Beograd se širi i ta grobnica se sada nalazi blizu industrijskog i poslovnog centra. Ona je tu oko nas, ona nam je takoreći pred očima, pa je neizbežno da se građani pitaju ko je pobio te ljude, prevezao tela i zakopao ih u Batajnici. To je pitanje koga se plaše svi na vlasti. Delom i zbog toga što znaju kako je prošao Zoran Djinđić koji je pokušao da rasformira tu infrastrukturu zločina, koji je dirnuo u njeno srce – da bi ga na kraju taj sistem ubio.

    Omer Karabeg: Kako se ponaša Hrvatsko pravosuđe? Da li je bilo suđenja za zločine u Oluji?

    Branka Vierda: Za zločine počinjene za vrijeme i nakon vojno-redarstvene operacije Oluja postoji samo jedna, jedina pravomoćna presuda.

    Omer Karabeg: Da li će posle premijerovog priznanja zločina u Varivodama oni koji su ubili nevine ljude biti kažnjeni? Protiv njih je vođena istraga, ali niko nije kažnjen. Da li su oni definitivno oslobođeni ili postoji mogućnost da budu ponovo procesuirani?

    Branka Vierda: Kao što znate, ono što je presuđeno zauvijek je završeno osim ako ne govorimo o nekim izvanrednimpravnim ljekovima. Sve ono što je u postupku ima perspektivu za donošenje presuda. Ako me pitate da li vjerujem da će se to dogoditi – nažalost, skeptična sam.

    Omer Karabeg: U Srbiji je bilo presuda za zločine u Hrvatskoj i na Kosovu, ali u poslednje vreme Apelacioni sud ukida neke presude.

    Ivan Đurić: Suđenja su imala neki zamah dok je tužilac za ratne zločine bio Vladimir Vukčević. Tada su pokrenuti neki postupci. Međutim, u poslednjih četiri, pet godina smanjuju se kapaciteti Tužilaštva za ratne zločine i suda, nove optužnice se ne podižu, a stare obaraju iz proceduralnih razloga. Otvoreno se kaže da Tužilaštvo ne treba da se bavi zločinima koje su počinili građani srpske nacionalnosti već isključivo srpskim žrtvama.

    Sigurna kuća za ratnog zločinca

    Omer Karabeg: Zanimljiv je slučaj generala Vojske Republike Srpske Novaka Đukića. On je u Bosni i Hercegovini osuđen na 20 godina zato što je naredio granatiranje Tuzle kada je poginuo 71 civil i 140 ih je ranjeno. Đukić je nakon toga pobegao u Srbiju gde je dobio utočiste i danas živi kao slobodan čovek. Srbija ga nikada neće izručiti jer nema izručenja između Srbije i Bosne i Hercegovine, ali neće ni preuzeti slučaj i poslati ga u zatvor da bi odslužio kaznu na koju ga je osudio sud u Bosni i Hercegovini.

    Ivan Đurić: I tu se vidi ta infrastruktura zločina kako je ja nazivam. Reč je o čitavom spektru institucija. To nije samo politička vlast. Deo te infrastructure su i pravosuđe i vojna vlast. U slučaju Đukića, ne samo što se javno osporava presuda doneta u Bosni i Heregovini, već se vojni poligon Vojske Srbije daje na korišćenje raznoraznim veštacima da vrše eksperimente kako bi pobili već pravosnažnu presudu.

    U svemu učestvuje i Vojnomedicinska akademija tako što Đukiću daje medicinska opravdanja da nije sposoban da se pojavi pred sudom u ekstradicionom postupku i u postupku za preuzimanje njegovog slučaja kako bi kaznu odslužio u Srbiji. Predstavnici vlasti u Srbiji uopšte ne žele da o slučaju Đukić govore u bilateralnim susretima sa predstavnicima Bosne i Hercegovine, niti odgovaraju na apele koji dolaze iz civilnog društva u Srbiji. Srbija je, znači, sigurna kuća za ratnog zločinca. Nekad smo to obećavali Ratku Mladiću, a danas je Srbija sigurna kuća za ratnog zločinca Novaka Đukića.

    Omer Karabeg: Kako gledate na izvinjenja političara? Do sada je bilo nekoliko izvinjenja za zločine, naročito u vreme kada su predsednici Hrvatske i Srbije bili Ivo Josipović i Boris Tadić. Da li je bilo ikakve koristi od tih izvinjenja?

    Branka Vierda: Ja bih svakako rekla da jeste. Mi kao Inicijative mladih u svim državama regije uporno tražimo da se politička rukovodstva ispričaju za ratne zločine koji su počinjeni tijekom ratova devedesetih. Odgovorna isprika je nešto što može omogućiti spoznaju o tome što se dogodilo, a žrtvama znači priznanje njihove patnje. Ako je isprika iskrena i izrečena u prisutnosti žrtava, ona podrazmijeva i preuzimanje odgovornosti za ono što je u prošlosti napravljeno i zapravo je zaloga da se to u budućnosti neće dogoditi.

    To su tri jako važna elementa i zato mislim da su predsjednik Josipović i predsjednik Tadić napravili važne istupe koji su učinili puno dobrog – i što je najvažnije doprinijeli su pomirenju. Nakon toga je stanje u ove dvije naše države krenulo nizbrdo, ali vjerujem da će se nakon poteza premijera Plenkovića revitalizirati primjeri dobrih praksi.

    Ivan Đurić: Izvinjenje se ne može posmatrati kao odvojen čin. Ono mora biti deo celine. Ukoliko posle izvinjenja sledi suprotno postupanje, onda to izvinjenje nije iskreno. Izvinjenje mora da prati akcija da bi bilo prihvaćeno.

    Drugačija Srbija

    Omer Karabeg: Ulazak u Evropsku unije nije doprineo da se u Hrvatskoj otvori rasprava o tome da li je Domovinski rat bio apsolutno bezgrešan, kako se to zvanično tvrdi. Mislite li da će se ta raspravo otvoriti nakon nedavnih poteza vrha Hrvatske kojim se priznaju neki zločini počinjeni u Oluji? Da li će vlast ikada prihvatiti presudu Haškog tribunala o ratnim zločinima počinjenim u ime stvaranja Herceg Bosne i otvoriti raspravu i o tome?

    Branka Vierda: Vjerujem da će se to dogoditiNažalost, Deklaracija o domovinskom ratu regulira kako bi se u javnom prostoru trebalo promišljati o tom ratu, a ona nije usklađena sa presudama Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju. S druge strane, mislim da smo mi u Inicijativi mladih za ljudska prava ulazak Hrvatske u Europsku uniju idealizirali. Očekivali smo da će Inicijativa zatvoriti vrata jer će naša misija biti ispunjena. Međutim, danas se čini da su nam vrata možda otvorenija više nego ikad.

    Omer Karabeg: U Srbiji je izgleda preovladao stav da se ne treba baviti zločinima devedesetih osim ako to nisu zločini nad Srbima. Vlast veruje da Srbija može u Evropsku uniju bez suočavanja sa ulogom koju je Srbija imala u ratovima devedesetih. Može li Srbija izbeći raspravu o vlastitoj odgovornosti za ratove i zločine?

    Ivan Đurić: Srbija ne može izbeći raspravu o sopstvenoj odgovornosti za ratove i zločine ako želi da postane demokratska država. Političke elite nisu za to spremne ili to uopšte ne žele. Mi iz Inicijative se trudimo da u taj proces uključimo što više mladih ljudi. Pošto nema izvinjenja sa najvišeg nivoa, želimo da pokažemo da u Srbiji postoji neki svet koji se ne ponosi zločinima, već se naprotiv sramoti. Mi ne možemo da kažemo – izvini jer u tome nismo učestovali, ali možemo da ispoljimo empatiju i pokažemo da postoji i drugačija Srbija.

    IzvorRSE
    Zašto je istina o Srebrenici i Herceg-Bosni tabu tema u Srbiji i Hrvatskoj?

    Posljednje objavljeno